Фестивал
је догађај који представља широк спектар етнографских филмских тема и ауторских приступа у истраживању традицијског, као и модерног начина живота људских заједница, нудећи разноврсне увиде, филмске форме и методологије рада.
О фестивалу
Фестивал је започео свој живот 1992.године и то углавном с остварењима из националне ТВ продукције где су приказивани фолклор и обичаји Балканских и Словенских народа. У наредном периоду Фестивал већ обухвата завидан обим тема из културне и социјалне антропологије са свих континената.
Историјат фестивала
Мисија Фестивала је да охрабрује истраживачке и стваралачке приступе у етнографским документарним филмовима, да едукује публику о богатству и разноврсности локалних културних традиција, као и да буде глас савести код проблема савремених друштава узрокованих ниподаштавањем вредности културног наслеђа.
1992
Година оснивања
1250
Филмова у архиви
80
Земаља заступљених у архиви
Организатор фестивала
Етнографски музеј у Београду организује овај Фестивал сваке године. Од 2012. године при Музеју делује и Центар за нематеријално културно наслеђе Србије који ће надаље развијати програме ове манифестације. Резултат претходних фестивалских издања је богата видео- архива која броји 1250 етнографских филмова из 80 земаља.
Публика фестивала
Фестивал је намењен младим људима и академској популацији из области друштвених и хуманистичких наука, студентима, стручњацима и уметницима различитих профила. Такође, Фестивал настоји да привуче припаднике локалних заједница укључених у очување културног наслеђа које сами баштине.
Видео-архива
У видео-архиви Етнографског музеја у Београду, међу осталим насловима, налазе се и следећа остварења етнографског филма:
- Ђурђул
- Вампир у Штубику
- Човек Визије
- Живот и смрт на реци Ганг
- Магијски круг цвећа
- Љубав завет
- Књига рекорда Шутке
- Снимање и пуцање с Мурсима и др.
Филмска збирка такође поседује старе етнографске снимке из периода пре и после ИИ светског рата, као што су: Свадба у Сланцима и Свадба у Тополи (аутора Петра Ж. Петровића, кустоса Етнографског музеја).
Видео-архива је делимично похрањена на ВХС тракама, а у новије време је комплетан материјал у процесу дигитализације.